Leto 1999. godine ostavilo je duboki
ožiljak na dušama mnogih Srba. Kao ambasador u Srbiji, još uvek osećam bol tog
tragičnog leta. Više od dve hiljade ljudi, žena i dece ubijeno je u NATO
bombardovanju gradova i sela tadašnje Jugoslavije. Nisu ciljane samo kasarne,
već i bolnice, pijace, domovi starih, porodilišta, škole, biblioteke, pa čak i
voz pun putnika.
Bi-Bi-Si, kao i većina medija zemalja koje
su učestvovale u vazdušnim napadima na gradove Jugoslavije, nisu započinjale
vesti brojanjem srpskih žrtava i nisu iz minuta u minut obaveštavali svoje
gledaoce koliko je novih srpskih žrtava, koliko ih je povređeno i koje su
starosti postradali. Većina medijskih kuća nije slala svoje ekipe kako bi
svojim šokiranim gledaocima u Londonu i Hamburgu prikazala krvoproliće i užase.
Srpske žrtve nisu imale ni lice ni ime. Kao što su bezimeni hiljade iračkih i
avganistanskih žena i dece koji su poslednjih godina stradali u vazdušnim
napadima zapadnih zemalja na baze terorista. Koliko je nevine dece tamo stradalo
tokom poslednjih godina? Niko ne zna i niko ne pokušava da izbroji.
Međunarodni mediji vrlo dobro znaju da
svaki rat ima svoja surova pravila. U ratu često stradaju i nevini, osim u
jednom slučaju - kada je u pitanju pravedan rat Izraela protiv terorističkog
Hamasa i Islamskog džihada. Kada izveštavaju o ovom ratu, većina zapadnih
medija primenjuje potpuno drugačije standarde. Tragične žrtve vojne
intervencije Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) su na naslovnim stranama, o
njima se dramatično izveštava kao da pre operacije u Gazi nije bilo ratova u
svetu i kao da u ovom trenutku civili, čak i u većem broju, ne stradaju u Siriji,
Iraku, Nigeriji i Keniji. Žene i deca tragično nastradali u drugim kriznim
područjima u svetu posebno su „povlašćeni“ – oni nisu žrtve Izraela te stoga
mediji njihovu smrt ne naglašavaju.
Smrt nevinih civila je uvek tragedija. Ne
znam nijednu vojsku koja poput IDF-a tokom borbenih dejstava nastoji da broj
civilnih žrtava bude minimalan. Vrlo često se vojne operacije otkazuju u
poslednjem trenutku, jer civili mogu biti ugroženi. Vojska unapred obaveštava
ljude i moli ih da napuste svoje domove u opasnim područjima. Tokom operacija,
izraelski piloti se suočavaju sa teškim moralnim dilemama. Ukoliko ciljaju
rakete sakrivene u bolnicama i džamijama, dolaze u opasnost da ubiju civile.
Ukoliko ne reaguju, te rakete će, nakon nekoliko minuta, biti lansirane na neko
izraelsko obdanište ili sinagogu.
Evropski mediji neretko nas optužuju da
delujemo „nesrazmerno“. Ali koja bi reakcija bila proporcionalna na neprestano
lansiranje raketa na našu teritoriju tokom poslednjih devet godina? Da li i mi
njih treba da raketiramo bezobzirno kao što to oni čine? Da li bi to bilo
srazmerno? Treba li decenijama da živimo po skloništima uz zvuke sirena,
pokušavajući da spasimo našu decu za petnaest sekundi, pre nego što projektil
padne?
Izrael se bori za život protiv varvarske
organizacije koja eksplicitno poziva na njegovo uništenje. Ovo je klasičan
primer samoodbrane jedne suverene države od terorističkih organizacija. Ali,
mediji koriste „pedeset nijansi“ manipulacija kada izveštavaju o prirodnom
pravu Izraela da se brani od antisemitske terorističke grupe koja u svojoj povelji
srednjovekovnim jezikom propoveda ubistvo Jevreja. Hamas, produžena ruka Irana,
kriv je za smrt stotine ljudi, žena i dece u izraelskim autobusima, picerijama
i disko klubovima.
Hamas je protiv svakog političkog rešenja
i poziva na džihad i uništenje Izraela. Rešenje o postojanju dve države najveća
je noćna mora Hamasa koji naglas sanja o jednom velikom islamskom kalifatu u
kome se odrubljuju glave, odsecaju ruke, a žene javno kamenuju na trgovima. Hamas
je lokalna verzija Al Kaide, neprijatelj Izraela i zapadne civilizacije, ali
pre svega najveći neprijatelj palestinskog naroda kome uskraćuje slobodu.
Čak i Egipat, najznačnija arapska država,
zvanično optužuje Hamas za ratni zločin nad sopstvenim stanovništvom, kao i za
eskalaciju sukoba i krvoproliće. Egipat je, kao posrednik, ponudio prekid vatre
15. jula. Izrael ga je prihvatio, a Hamas odbio nastavljajući raketiranje.
Ukoliko neko sluša vesti, mogao bi da
poveruje da Izrael planira da ponovo okupira Gazu kako bi onemogućio normalan
život njenom stanovništvu. Nema veće laži. Izrael se u potpunosti povukao iz
Gaze 2005., pre devet godina. Nema izraelske okupacije Gaze, nema vojnog
prisustva, nema naselja, čak su i jevrejska groblja izmeštena. Prvi put u
svojoj istoriji Palestinci su dobili teritoriju da na njoj izgrade samostalan
život. Nažalost, umesto da razvijaju ekonomiju, kulturu i demokratiju,
stanovnici Gaze su se na izborima opredelili za terorističku grupu koja veruje
u rat kao razlog sopstvenog postojanja. Nije Izrael taj koji napada Gazu
poslednjih devet godina. Napadi na Izrael dolaze iz Gaze. Šta biste vi uradili
kada bi se teroristička organizacija na vašim granicama zaklinjala na uništenje
vaše države, vaših porodica i godinama na vas ispaljivala rakete?
Izrael govori istinu, ali mnogi ne žele da
je čuju. Optuživati Izrael postalo je pomodarstvo. Žalosno je što veliki deo
međunarodnih medija umesto da svoju oštru kritiku uperi protiv dogmatske,
antisemitske, terorističke organizacije, u fokus stavlja isključivo jedinu
demokratsku i slobodnu zemlju na Bliskom istoku koja se hrabro bori protiv
talasa terora.
Nemam nikakvih očekivanja od medija
islamskih zemalja. Upirem prstom u neke evropske medije koji su u vaše ime
unapred odlučili da je Izrael jedini negativac u ovoj priči. Jednostrano,
antiizraelsko izveštavanje baca tamnu senku na objektivnost i profesionalizam
novinarstva.